Kao neko ko se svakodnevno bavi digitalnim marketingom i ima duboko razumevanje uticaja društvenih mreža na naše živote, često se susrećem s pitanjem: da li treba da postoji zabrana društvenih mreža mlađima od 16 godina?

Predlog australijskog premijera o takvoj zabrani donosi sa sobom mnoštvo tema koje zahtevaju ozbiljno razmatranje. U ovom tekstu ću podeliti svoja razmišljanja o ovom pitanju, zajedno sa argumentima za i protiv, kako bismo lakše došli do korisnog zaključka.

 

Ranije ovog leta bila sam na jednom korisnom internacionalnom događaju u organizaciji DCN Globala i tom prilikom smo imali zanimljivu diskusiju baš na temu regulacije ponašanja na  internetu. Tom prilikom sam učesnicima panela dala svoj stav kako mislim da bi se digitalno nasilje, toksičnost i botovski komentari znatno umanjili ako bi se uvelo da se nalozi na društvenim mrežama otvaraju pod punim imenom i prezimenom. Nisu se svi složili, ponajviše ističući da bi to izazvalo brojne bezbedonosne probleme, kao i problem sa individualnim slobodama. Mogla sam da razumem i delimično prihvatim, ne i u potpunosti da se složim jer, ako nemamo neki vid regulisanja, vrlo lako je otići u ekstreme. Kao što je ovaj u Australiji, na primer.

Evo o čemu sam sve razmišljala čitajući i analizirajući ovu vest, a u kontekstu svoje profesije, kao roditelj i neko ko i sam konstantno radi na edukaciji o digitalnoj pismenosti.

Logistika sprovođenja: kako to zaista funkcioniše?

Jedan od najvećih izazova u sprovođenju ovog zakona bila bi provera uzrasta. Na papiru to može zvučati logično, ali koliko je to praktično i izvodljivo u praksi? Kako bi se to sprovodilo, kojom metodom, ko bi to sprovodio i kako čuvao? Da bi se ovakva zabrana uspešno implementirala, potrebno je razviti sigurne metode provere uzrasta, prikupljanja i čuvanja tih podataka. Iz svega proizilaze pitanja poput:

• Ko bi bio odgovoran za sprovođenje ovog zakona?
• Da li bi to bili roditelji, platforme ili sami korisnici?
• Kako osigurati da se ovi sistemi ne mogu lako zloupotrebiti, ali i zaobići lažnim informacijama?

Znamo da deca uveliko lažu o svojim godinama kada se prijavljuju na platforme – sa ili bez roditeljskog znanja.

Etika i državna regulacija: naša deca ili naša privatnost?

Kao društvo, imamo obavezu da zaštitimo mlade ljude od nasilnog sadržaja, vršnjačkog i svakog drugog oblika nasilja, mentalnog pritiska i zloupotreba. U tom smislu, državna regulacija da, može igrati značajnu ulogu. Kad govorimo o smanjenju rizika od cyberbullyinga zakon bi mogao da pruži neki oblik zaštite, no, ne smemo zaboraviti ni na prava mladih na privatnost i slobodu izražavanja (koja ne ugrožava drugu stranu). Ovo su veoma delikatne teme, koje zaslužuju dublje razumevanje, razgovor, edukaciju. Tanka je linija između regulacije i “nadzorne države” jer to nisu samo deca već i članovi manjinskih, ugroženih grupa kojima su društvene mreže možda i jedini izvor utehe, zajednice, razumevanja.

Šta dobijamo ovakvim i sličnim zakonima?

Prednosti uvođenja zakona koji zabranjuje mlađima od 16 godina korišćenje društvenih mreža:

• Zaštita mentalnog zdravlja: Ograničavanje pristupa društvenim mrežama može smanjiti prekomernu upotrebu, što može imati pozitivan uticaj na mentalno zdravlje mladih.
• Smanjenje izloženosti negativnim sadržajima: Mlađi korisnici bi bili manje izloženi nasilnim, uvredljivim ili neprimerenim sadržajima koji mogu negativno uticati na njihov razvoj.
• Povećanje roditeljskog nadzora: Ovaj zakon može motivisati roditelje da bolje prate aktivnosti svoje dece i pružaju im podršku u razumevanju bezbednog korišćenja interneta.
• Promocija zdravijeg načina komunikacije: Ograničavanje pristupa društvenim mrežama može podstaći mlade da se više fokusiraju na lične interakcije i stvarne društvene veze.

Kakve su moguće posledice realizacije ovog zakona?

Štete od uvođenja zakona koji zabranjuje mlađima od 16 godina korišćenje društvenih mreža:

• Ograničavanje slobode izražavanja: Zabrana može ometati pravo mladih na slobodu izražavanja i korišćenje platformi za povezivanje i deljenje svojih stavova.
• Povećanje izolacije marginalizovanih grupa: Mlađi iz ugroženih grupa (npr. LGBT+ mladi, devojke u zemljama gde su lične slobode ugrožene) mogu izgubiti važne online prostore za podršku, što može povećati njihov osećaj izolacije.
• Tehnički izazovi sa identifikacijom: Ovaj zakon zahteva snažne mehanizme za proveru uzrasta, što može stvoriti probleme u zaštiti privatnosti i omogućiti zloupotrebu informacija.
• Izloženost riziku zloupotrebe podataka: Mlađi korisnici koji se registruju pod svojim pravim imenom mogu biti izloženi većem riziku od online zlostavljanja i zloupotrebe podataka (doksing).
• Negativni uticaj na razvoj digitalnih veština: Ograničenje pristupa može sprečiti mlade da razviju važne digitalne veštine koje su neophodne za uspeh u savremenom svetu.

A šta bi moglo biti rešenje?

Balans.

Jasno je da se nalazimo u složenoj situaciji, tu nema spora. Međutim, nisam neko ko je a priori za oslanjanje isključivo na zakone. Umesto toga, mogli bismo razmisliti o alternativama, poput edukacije i programa bezbednosti. Na primer, možemo kontinuirano raditi na edukaciji, na jačanju svesti o digitalnoj pismenosti i bezbednosti na društvenim mrežama. Takođe, pružanje alata roditeljima za nadgledanje aktivnosti njihove dece može biti korisno.

Dodatne mogućnosti

U kontekstu mojih razmišljanja i stavova, neke od ovih (ako ne i sve) stvari doprinele bi stvaranju boljeg internet okruženja i prostora za decu i odrasle:

1. Privatna verifikacija identiteta: Zahtevati identifikaciju bez javnog prikazivanja informacija.
2. Pseudonimi za ranjive grupe: Omogućiti korisnicima da koriste pseudonime uz privatnu verifikaciju identiteta.
3. Snažnija enkripcija: Osigurati da su podaci korisnika zaštićeni i dostupni samo uz ovlašćenje.

Istovremeno, ne smemo zaboraviti na jedan bitan (ako ne i najvažniji) razlog zašto se sve više priča o ovakvoj vrsti zabrane. Francusku trenutno potresa tragedija zbog koje roditelji tinejdžera koji su izvršili samoubistvo, vode tužbu protiv TikToka koji smatraju odgovornim za to što se deci desilo.  Naime, roditelji smatraju da TikTokov algoritam omogućava brzo širenje opasnih trendova i sadržaja koji utiču na mentalno zdravlje mladih. I ovo je alarmantno na svim mogućim nivoima, poslednji – ali zaista poslednji poziv svima nama da se najozbiljnije pozabavimo gorućim problemom i sačuvamo svu decu. Jer, činjenica je da su algoritmi na svim društvenim mrežama, ne samo na TikToku, osmišljeni tako da korisnike što duže zadrže na platformama, pružajući im sadržaj za koji utvrde da ih privlači, na koji reaguju, koji pretražuju.. izlaganje diskutabilnog, problematičnog, zapaljivog sadržaja neprilagođenog tom uzrastu nesumnjivo nose sa sobom rizik i opasnosti i to treba regulisati.

Mada je TikTok najdalje otišao u nameri da zaštiti najmlađe korisnike:

1. Uzrasna ograničenja: Korisnici ispod 13 godina su ograničeni na TikTok for Younger Users verziju, gde ne mogu postavljati javne videozapise i pristupiti određenim funkcijama.
2. Privatnost za tinejdžere: Nalozi korisnika od 13 do 15 godina su po default-u privatni, a samo prijatelji mogu komunicirati sa njima.
3. Family Pairing funkcija: Roditelji mogu povezati svoj nalog sa nalogom deteta i kontrolisati vreme provedeno na platformi, sadržaj koji dete može videti i direktne poruke.
4. Filtar sadržaja: TikTok koristi veštačku inteligenciju i moderatore kako bi uklonio eksplicitni i štetni sadržaj.

to nije dovoljno i treba – ne, mora bolje. Mnogo bolje. Na primer:

1. Dodatna kontrola algoritma za decu: Društvene mreže treba da prilagode algoritam za mlađe korisnike tako da ističe edukativne, pozitivne i zabavne sadržaje primerene njihovoj dobi, čime bi se smanjilo izlaganje negativnom sadržaju.
2. Transparentnost i prilagodljivi algoritmi: Roditelji bi mogli dobiti više alata za praćenje i prilagođavanje sadržaja koji njihova deca vide. Na primer, dodatne filtere kojima bi roditelji mogli birati tip sadržaja dozvoljen deci.
3. Jače partnerstvo sa organizacijama za zaštitu dece: Dugoročne saradnje društvenih mreža sa stručnjacima za mentalno zdravlje i organizacijama koje rade sa decom kako bi prilagodili sadržaje za mlađe korisnike i pojačali zaštitu.

Umesto zaključka

Vremena se menjaju mnogo brže nego mi, deca su u prednosti u odnosu na nas odrasle u prepoznavanju i prihvatanju tih promena što ih istovremeno izlaže rizicima i opasnostima jer ne znaju i nemaju sposobnost prepoznavanja onome što je loše i kobno. Međutim, zaista ne smatram da je potpuna zabrana društvenih mreža dobro rešenje; podsetite me – kad je istorijski donela više dobrog nego lošeg? Lično sam pre za to da budemo dosadni u edukaciji, kontinuiranoj priči, većem nadzoru – da, nego potpunom izmeštanju od jednog dela svakodnevnice u kojoj su rođeni i koja je sastavni deo njihovih i naših života.

Krajnje je vreme da se ozbiljno pozabavimo ovim pitanjima i nađemo rešenja koja štite našu decu, a istovremeno im omogućavaju da se slobodno izražavaju i povezuju u digitalnom svetu.

Šta vi mislite?