Šta političari ne treba da rade na društvenim mrežama

Iako bi trebalo da su naučili do sada, evo šta političari ne treba da rade na društvenim mrežama, iz nekoliko razloga.

 

Sve je počelo vešću da je sud u Lozani dodelio Albaniji tri boda sa prekinutog meča sa Srbijom u Beogradu. Premijer Srbije je pokušao da ispadne vickast (da ne kažem šmeker), prozvavši premijera Albanije, kako na srpskom, tako i na engleskom jeziku. Ni albanski premijer nije propustio šansu da dobije poene kod svojih poklonika, te je našem premijeru odgovorio jednako „vickasto„, takođe na maternjem i na engleskom jeziku.

Šta ovde nije u redu?

 

Premijeri Srbije i Albanije, pod uslovom da sami pišu svoje tvitove, engleskim jezikom ne vladaju baš najbolje, što se iz prepiske sasvim jasno vidi. A ako tvitove ne pišu njih dvojica lično, osobe koje im vode naloge ne bi trebalo više to da rade, jasno je k’o dan.

Druga, ne manje važna, stvar: od kad je posao političara, premijera da budu vickasti, da se šale i izigravaju šmekere (da ne kažem mangupe); ko li ih je samo savetovao da se tako predstavljaju na društvenim mrežama?

Samo zato što su Obama i Klinton nedavno imali šaljive tvitove u vezi sa Hilari, ne znači da je to metod ponašanja koji političari treba da usvoje na društvenim mrežama.

 

Šta političari ne treba da rade na društvenim mrežama?

 

  • Političari, sasvim sigurno, ne treba da se šale na društvenim mrežama
  • Političari ne treba da ulaze u rasprave na društvenim mrežama
  • Političari ne treba da iznose svoja lična mišljenja i stavove
  • Političari ne treba da koriste strani jezik ako njime ne vladaju kako treba

 

Šale na društvenim mrežama nisu novost i ljudi, kompanije, pa i brendovi ih usvajaju preko noći. Komunikacijski, dobro osmišljene šale i prepucavanja mogu da donesu brojne koristi, ako se rade kako treba i zna se kako se to radi. Postoje brojni komunikacijski pravilnici i scenarija koji su osmišljeni upravo da uspostave vredno i svrsishodno online prisustvo brenda/kompanije/organizacije/javne ličnosti; pa čak i smernice za ad hoc situacije, kao što je bila ova.

Ipak, političari nisu bilo ko i ne bi trebalo ovako da se ponašaju. Oni zastupaju državu i narod koji ih je izabrao i nose veliku odgovornost da to što rade, rade časno i pošteno. Ovakvo ponašanje nije prihvatljivo iz razloga što polemiku nisu vodila dva obična pripradnika naroda, već dva visoka predstavnika dveju (konfliktnih) država između kojih postoje ozbiljna politička i teritorijalna neslaganja.

Šta vi mislite o ovom primeru i da li je ovo način komunikacije koju političari treba da vode?

Leave a Reply