Iako bi trebalo da su naučili do sada, evo šta političari ne treba da rade na društvenim mrežama, iz nekoliko razloga.

 

Sve je počelo vešću da je sud u Lozani dodelio Albaniji tri boda sa prekinutog meča sa Srbijom u Beogradu. Premijer Srbije je pokušao da ispadne vickast (da ne kažem šmeker), prozvavši premijera Albanije, kako na srpskom, tako i na engleskom jeziku. Ni albanski premijer nije propustio šansu da dobije poene kod svojih poklonika, te je našem premijeru odgovorio jednako „vickasto„, takođe na maternjem i na engleskom jeziku.

Šta ovde nije u redu?

 

Premijeri Srbije i Albanije, pod uslovom da sami pišu svoje tvitove, engleskim jezikom ne vladaju baš najbolje, što se iz prepiske sasvim jasno vidi. A ako tvitove ne pišu njih dvojica lično, osobe koje im vode naloge ne bi trebalo više to da rade, jasno je k’o dan.

Druga, ne manje važna, stvar: od kad je posao političara, premijera da budu vickasti, da se šale i izigravaju šmekere (da ne kažem mangupe); ko li ih je samo savetovao da se tako predstavljaju na društvenim mrežama?

Samo zato što su Obama i Klinton nedavno imali šaljive tvitove u vezi sa Hilari, ne znači da je to metod ponašanja koji političari treba da usvoje na društvenim mrežama.

 

Šta političari ne treba da rade na društvenim mrežama?

 

• Političari, sasvim sigurno, ne treba da se šale na društvenim mrežama
• Političari ne treba da ulaze u rasprave na društvenim mrežama
• Političari ne treba da iznose svoja lična mišljenja i stavove
• Političari ne treba da koriste strani jezik ako njime ne vladaju kako treba

 

Šale na društvenim mrežama nisu novost i ljudi, kompanije, pa i brendovi ih usvajaju preko noći. Komunikacijski, dobro osmišljene šale i prepucavanja mogu da donesu brojne koristi, ako se rade kako treba i zna se kako se to radi. Postoje brojni komunikacijski pravilnici i scenarija koji su osmišljeni upravo da uspostave vredno i svrsishodno online prisustvo brenda/kompanije/organizacije/javne ličnosti; pa čak i smernice za ad hoc situacije, kao što je bila ova.

Ipak, političari nisu bilo ko i ne bi trebalo ovako da se ponašaju. Oni zastupaju državu i narod koji ih je izabrao i nose veliku odgovornost da to što rade, rade časno i pošteno. Ovakvo ponašanje nije prihvatljivo iz razloga što polemiku nisu vodila dva obična pripradnika naroda, već dva visoka predstavnika dveju (konfliktnih) država između kojih postoje ozbiljna politička i teritorijalna neslaganja.

Šta vi mislite o ovom primeru i da li je ovo način komunikacije koju političari treba da vode?