Projekat #LifestyleSerbia – iz mog ugla
Ivana Ćirković
- posted on
- 1 Comment
Prevedeno u eure, devojkama je za projekat – ne temu – isplaćena suma od nepunih 11.000 eura. Da, stoji da je cena templejtailiti WP teme 40$, ali ona je samo jedan delić sveobuhvatne kampanje koja još zvanično nije ni predstavljena, niti se o njoj više detalja zna. Šta je sa samom idejom i šta je sa njenom realizacijom? Sa kreiranjem strategije i njene implementacije, odabira lokacija, troškovima putovanja i prenoćišta, dnevnicama, tehničkim i troškovima fotografije i njihove obrade, dizajna, promovisanja putem online i offline kanala, animiranjem blogera i online zajednice da šire buzz? A da li mislite da postoji i neki preciziran vremenski period vođenja same kampanje, pa tek onda na sve to, i uračunata njihova zarada? Da je to tako lako i jednostavno, pa svi bi se bavili time, prijavljivali na tendere i „pobeđivali“. Sa druge strane, ko nama, bilo kome, brani da pratimo javne tendere i prijavljujemo se sa nekim svojim idejama i vizijama?
Zvanično predstavljanje kampanje tek predstoji. Za to vreme, od 3. novembra kada je sajt počeo sa radom pa do danas, na Instagramu je postavljeno već više od 600 fotografija pod #LifestyleSerbia hashtagom, na Twitteru je imala 282 objave, dok je na različitim sajtovima, portalima i blogovima – domaćim i stranim, postavljeno više od 15 objava, sa mahom pozitivnim utiscima.
Lako je kritikovati i negodovati iz fotelje i sa one strane ekrana, pričati „Ja sam to mogao/la bolje“, „Ma, ja bih to besplatno“ i slične stvari. Pokrenimo se i uradimo i mi nešto konkretno, umesto da večito pljujemo na tuđ trud i rad.
prešlicavanje
„Kritika“ koju je Kurir objavio je jedva trećina problema. I navedeni iznos je svakako mnogo manji od pola miliona koliko je otišlo na „kampanju“ u kojoj smo imali crkvu iz druge države i muziku Azerjbedžana. Ali smanjenje budžeta nije dovoljno za pohvalu.
Ono što je suštinski problem ove kampanje je to što je ona u potpunosti – besmislena.
Šta ova kampanja oglašava?
Koju državu?
Srbiju?
Šta je njena ponuda? Sumrak? Reka? Oblaci? Spomenici nepoznatim ljudima? Tuđa deca?
Aman!
Ili oglašava državu u koju ćete ući preko razrovanih drumova, paziti gde možete da izvršite nuždu jer toaleta nema, table su ćirlične i teško ćete pronaći slobodan wi-fi point?
U državu sa takvom infrastrukturom nikada ne bih otišao da bih se slikao ispred spomenika junaku koji mi ne znači ništa, u parku u kojem nema kante za đubre te rizikujem i batine ukoliko progovorim na jeziku koji nije srpski.
Imidž jednog entiteta/toponima neće nikada promeniti „lepe“ fotografije. Naročito ukoliko potiču sa prostora koji je još uvek najpoznatiji po ključnim rečima „genocid“, „rat“, „bombardovanje“. Ko je slušao Sajmona Anholta 2007. godine u Beogradu zna o čemu pričam.
Da bi jedna država sa ovakvom novijom istorijom i ovako razbucanom infrastrukturom i ponudom mogla da se re-brendira, potrebno je mnogo više rada na temu sređivanja iste – od klonja do drugih stvari i mnogo boljeg kreiranja konteksta od trube, maline, splavova i fotki u sumraku na Kalemegdanu.
Kada to budemo shvatili, prestaćemo da dajemo čak i sitne pare na bespolne i besmislene projekte poput ovog i počećemo da se bavimo osnovama kreiranja proizvoda, a ne oglašavanjem nečega što zapravo – ne postoji.
Stranac kojeg smo nedavno ugostili a koji je proputovao svet više puta lepo je primetio, dok smo sedeli na obali Save i uživali u hrani, muzici i piću: „Vi ste Kuba Evrope. Nemojte se praviti da to niste. Ili nemojte biti Kuba Evrope.“